Džejn’s Two Cents

Sretoh pre par dana jednog poznanika, još iz vremena srednje škole. Nije se mnogo promenio. Kosa i dalje onako, boemski čupava i neuredna, na nogama izlizane farke… Košulja poput onih koje je nosio pre toliko godina, i na koje je rado kačio bedževe crne boje sa belom pesnicom. Danas ne nosi bedževe. Naravno, to sam morala da prokomentarišem. “No, prijatelju… Gde ti je bager?” Uvek se tako zezamo.

Jeste, skinuo je bedž, ali je i dalje ostao neki “rebel”. Vidim, obmotao je palestinsku maramu oko vrata (mada verovatno ne bi znao da navede barem jedan datum iz istorije izraelsko-arapskog sukoba… nije bi bitno. Važno je biti cool), a desno uho mu je ostalo uskraćeno za ravno dve alke. Wallpaper na telefonu, gle čuda, zastava Tibeta. Jeste da mu je torbuljak koji je nabacio na rame kupljen u lokalnom kineskom marketu, ali ko će još misliti na principijelnost. Rekla sam mu da izigrava “modernog hipi-autsajdera”. Dobro, nije mi ni on ostao dužan, reče mi da sam ja i dalje “prividno mirna i fina devojka ispod koje čuči neopevani diktator i autokrata”. Verovatno se setio kada sam na času istorije rekla da, da sam ja bila tenkista na Tjenanmenu, ne bih imala problem da se igram “kukavice” sa onim likom. Eeee, moj školski…

Bilokakobilo, povede se tu priča o politici… Zapravo, počeli smo o traženju posla. U stvari, bilo je dovoljno da ja spomenem da bi, strateški gledano, najpametnije bilo učlaniti se u podmladak kakve perspektivne stranke, i zaposlenje će brzo doći, te da sa ove distance, PUPS predstavlja pravi izbor. Podmladak penzionerske stranke, što da ne? Boli ga uvo. Ionako, slogan udruženja penzosa iz mog gradića je “Svi ćemo mi jednog dana biti penzioneri!” Pa da. Treba biti, kako Ameri kažu, proaktivan.

Dobro, nasmejasmo se mi tu… A onda školski poče da mi priča svoje viđenje aktuelne političke situacije… Kao, “jebiga, Džejn… Nemoj da misliš da ja volim Palmu ili Dačića, ali zamisli da ti dođu radikali? Znaš koje bi sranje onda nastalo? Onda ništa nismo uradili 5. oktobra!”

Htedoh onda da ga podsetim na neki od njegovih “zapaljivih” govora tokom malih i velikih odmora tokom 2000. godine. Sećam se i onih nakon 5. oktobra, kada je pokušao da skupi “ekipu” da upadnu u lokalni SPS, jer je čuo da tamo ima šta da se “digne”. A i što da ne? Kad je bal, nek’ je bal. Tj revolucija. Što bi užički socijalisti bili privilegovani u odnosu na beogradske? Fakat. (Ah, da. Tada svi junaci nikom ponikoše, pa je užički SPS prošao “samo” sa nekoliko polomljenih prozora i nekoliko desetina jaja na fasadi zgrade).

Ma, lepo kaže Tadić. “Svako ima svoj bol”. Pa i moj školski. Dok je šetao onih godina, “popio” je trulu jabuku sa nečije terase. Sećam se da je nedelju dana paradirao sa njom po školi, kao sa ranom zadobijenom u kakvom oslobodilačkom ili odbrambenom ratu. Ej, jabuka je to… Ko zna sa kog sprata je lansirana… Jedna jabuka, računaj oko 140-200 grama, plus ubrzanje… Bogami, opasno. No, ništa nije strašno. Mogu se podneti i krastavci na nezgodno mesto, samo da se “maknu crveni”. ‘Ajmo, ‘ajde.

I bi 5. oktobar. I maknuše “crvene”. Ali, ne uspeše da ih ucmekaju do kraja. Barem se tako čini, iz današnje perspektive. Ali, tu su se malo više preračunali.

SPS je uništen. Zapravo, upravo je u toku njegov samrtni ropac, nakon koga će uslediti neminovni rigor mortis. Jer, hteli oni to da prihvate ili ne, 90% tzv “baze” se oštro protivi dilu sa demokratama. Čak i dobar deo stranačke vrhuške je protiv toga. Deo je spreman da zažmuri i poleti u zagrljaj DS-u, vođen nostalgijom za onim “slavnim vremenima”, kada su dugmići pantalona morali da se otkopčavaju zbog silnih “poslovnih ručkova”. Naslednici nekadašnjih “jagnjećih brigada” ponovo jurišaju na položaje, iz koje ih proteraše “žuti”, uz sve suzavac. Zaista, čemu životarenje u opoziciji i sazivanje press-konferencija na koje dolazi sve manje i manje novinara, kada možeš da se uvališ u fotelju. Pragmatizam je to. Naša nova religija. Kult, if you will. Ma, izeš sve to, vlast je vlast. ‘Oće i oni svoj deo, nećete da ih prevarite. Zato na sledećim izborima neće dobiti ni 30% sadašnje podrške. Ako uopšte budu izlazili na sledeće izbore, s obzirom na to da je perspektiva SPS-a da se delom prelije u SRS i DSS, a mali deo, pun karijerista, će svakako uzeti članske karte DS i G17.

Srbija je još davno ostala bez izalaza na more. A i klima nam nije baš mediteranska, iako je paklena vrućina. Pa opet, “Palme” uživaju povlašćen status. Mazimo ih i pazimo. Istina, i one imaju svoj bol (ime mu je Arkan), ali hej! Ko sam ja da sudim? I oni ‘oće svoj deo. Uostalom, u prilog tvrdnji o zaštićenoj biljnoj (?) vrsti, govori i činjenica da je čak i britanski ambasador posetio Jagodinu. Još samo da dovedu Betovena, i postade Jagodina prestonica kulture. Eh…

Na stranu što bi svaka iole normalna zemlja sa trunkom samopoštovanja tog ambasadora oterala, što narod kaže, “govnavom motikom” zbog mešanja u unutrašnju politiku. Mi niti smo normalna zemlja, niti imamo promil samopoštovanja. Ali, barem imamo apetite.

I uvek znamo bolje. Pametniji smo i od Iraca. Realno, evroskepticizam je politički i društveno neprihvatljiv. Neprihvatljiviji čak i od “what a fuck?” izgovorenog od strane isprebijanih “otporaša”, nakon što su neke stvari elegantno zataškane.

Eto. Izgubih tok misli. ‘Oće to kad se nađem u tragikomičnoj situaciji. Po novom zakonu, erotski program ne bi smeo da se prikazuje u vreme kada deca imaju pristup televizoru. Znači, samo u ultra-kasne sate. Jbg, onda bi trebali da dnevnike i vesti emitujemo negde oko 2, pola 3 ujutro. Kako drugačije nazvati ovaj protiv-prirodni blud između SPS-a i Palme sa jedne, i DS, SPO i G17+ sa druge strane, nego kao hard-core XXX pornjavu? Uostalom, prostitucija je kažnjiva po zakonu… Ne kapiram šta policija čeka?

Eeee, moj školski…

A naslov teksta? Kažu da “ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”.

‘Ajmo, ‘ajde – svi u Vladu.

PS Dobronameran savet “žutima”: ako je Dačić u stanju da proda Slobu, prodaće sutra i vas. Još jedna narodna mudrost: “Ko sa decom spava, upišan se budi”. Nemoj da posle nisam rekla na vreme.

Obično je predizborna kampanja period kada mi se najviše baca pegla. Nekako, čim čujem onu patetičnu muziku, često obojenu nacionalnim motivima, a ponekad i u vidu saundtreka iz filma “Konan varvarin”, i čujem glasiće naših dragih političara, koji nas onako, snishodljivo ubeđuju da im damo naš glas, negde u želucu počinje kakva čudna fiziološka reakcija… Svarena hrana se vraća, i nadire gore… U najboljem slučaju, javi se jaka migrena. Interesantno, momentalno menjanje kanala donosi trenutno poboljšanje, ali mučnina ostaje naredne 4 godine. A onda “Jovo na novo”.

Zato sam bila neobično srećna kada se taj cirkus od po-ko-zna-koji-put sudbonosnih izbora završio. Kao kuče u liftu. Iako mi nije baš najjasnije zbog čega se “kuče u liftu” uzima kao sinonim za sreću… No, dobro, da se vratim temi. Kontala sam u sebi: “OK, ta agonija od predizborne kampanje je konačno gotova… cimaće se još par dana dok ne sastave Vladu, a posle će se sve vratiti u okvire one dosadne srpske dnevno-političke rutine u vidu međusobnih prepucavanja, pljuvačinja, spinovanja, afera et cetera”. Ali, ne lezi vraže!

Biću iskrena, kao i uvek… Znam da nema većih smradova od političara. Da se sve što radi, na kraju svodi na vlast i profit. Da je jedina religija fotelja u Nemanjinoj. Ali… OVO?! Pa stvaaarno… Što je mnogo, mnogo je. I previše.

Krenimo redom. Demokratija se dobrim delom bazira na matematičkim zakonitostima. Sve se može svesti na prostu činjenicu da onaj ko ima većinu ima i vlast. Većina je 50% + 1 glas. Jeziva je činjenica da su se oni, koji su sam pridev “demokratski” monopolizovali za sebe, i koji sebe smatraju jedinim čuvarima “demokratskih tekovina”, usudili i drznuli da ubede sve nas da je 38% većina?! Još strašnije je što se, u slučaju neprihvatanja te “ideje” preti opstrukcijama, čak i fizičkim? A klimaks cele sulude priče je činjenica da je jedna od perjanica tog veoma opasnog razmišljanja (koje sa demokratijom nema blage veze), niko drugi već vrli nam Predsednik, koji se u svojim nastupima otvoreno ponaša ne kao predsednik svih nas (pa čak i nas koji nismo hteli da udostojimo kompletnu političku scenu našim neizlaskom na birališta), već kao visoki partijski funkcioner?! Da li se to Predsednik malo “zaigrao” političara, ili dozvoljava da bude izmanipulisan kao pas u Pavlovljevom eksperimentu - ne znam. Ali znam da bih ga rado mlatnula savijenim novinama po glavi, ne bi li se dozvao. ALO!

(Napomena: “udaranje savijenim novinama po glavi” ne treba uzeti kao pretnju fizičkim nasiljem uperenu protiv ustavnog uređenja RS, oličenog u personi dragog nam Predsednika. Mislim, znam da to svi vi koji čitate kapirate, ali da se ipak ogradim… Poslednje što mi treba je da mi SAJ upadne u sobu, i izvuku me u sve pidžami boje kajsije sa medvedićima i mopinama sa kravicama, dok kamere snimaju, i da me etiketiraju kao teroristu koji Predsedniku preti nasiljem).

I “volja naroda” nema šta da traži u celoj ovoj priči. Ako baš insistirate, većinska volja naroda je da su nam se svima smučili. Da niko od tih malih smradova i fekalija u fensi odelcima ne uživa podršku većine. Zato ih eno iza zatvorenih vrata, većaju, dele resore, pregovaraju. Ko će sa kim “na lokalu”, a ko na republičkom nivou… Da tragikomedija Srbije bude potpuna, čak je i Beograd postao jedno veliko obdanište. Ponašanje aktuelnog VD Alimpića me neodoljivo podseća na ponašanje moje komšinke od 6 godina. Naime, u komšiluku žive dve sestre, klinke od 6 i 4 godina. Nedavno im je došao u posetu ujak, i kupio im neku fensi lutku… ne znam baš detalje, ali je u pitanju bila prilično skupocena igračka. E, sad, pošto je igračka jedna, a njih dve, roditelji su doneli solomonsko rešenje: jedna se igra 2 sata, pa onda druga 2 sata, i sve tako. Međutim, zamisao je propala pošto su zaboravili na izuzeto specifičan karakter starije klinke - pravi mali sebičnjak. Naime, kada su prošla 2 sata i došao trenutak da prepusti igračku mlađoj sestri, ona ju je iz sve snage omlatila o zid i polomila je. “Ako neću ja, nećeš ni ti!” Ukratko, eto šta se desi kada nezreloj klinki pokušate da uzmete igračku.

Ali, avaj! I taman kada čovek pomisli da od ovoga ne mož’ gore, ponovo se iznenadih. Pa kada je meni pripala muka od aktuelnog lizanja DS-a i SPS-a, sa sve Arkanovom Palmom, mogu zamisliti kako je tek onima koji su 5. oktobra išli autobusima da proteraju iste te Dačiće i ostale “relikte mračne prošlosti” iz Skupštine i Vlade. Koliko daleko je DS spreman da ide, samo da bi sačuvao vlast, svedoči i podatak da je Dačiću, navodno, ponuđeno premijersko mesto?! Neki su aktuelni pornić prokomentarisali teorijom da se dobar deo DS prvaka našao u situaciji da bira između Ivice i “marice”. Možda i ima istine u razmišljanju da Ivica može da bude itekako privlačan partner (i to partner u svakom smislu, ne?) kada kao alternativa provejava hladna ćelija CZ-a, sa sve bubašvabama (na koje se Ceca nedavno požalila). Komike radi, ubediše nas da su DS i SPS ideološki veoma bliske. Hah. Kjut. “Sve je to socijalistička internacionala”. Osećam da Milošević razbija od zezanja Đinđića. Sigurno su na istom mestu.

Ali, da se uozbiljimo. Na jesen nas čeka ogromna “rupa” u budžetu. Ukoliko pod hitno ne prodamo neko veliko preduzeće, država neće imati odakle da se finansira. Jednostavno, kasa će biti prazna. Već su stopirane subvencije države kada su u pitanju stambeni krediti. OK, nije frka… prodaće naše školovane eskpertske mudrice neko preduzeće. Samo, šta da radimo kada se sve rasproda? Ovo što je ostalo, to je dovoljno za 2 godine. Eventualno 3. Šta ćemo posle? Pa ništa. Imaćemo SSP da nas greje. Ima da ga flaširamo, pakujemo, prodajemo u rinfuzi. Ima da ga sipamo u traktore. Jer on nije ništa drugo nego mrtvo slovo na papiru.

I šta sad? Pa ništa. Parafraziraću mudrost Pitera Grifina iz “Family Guy”-a, koji je rekao: “And you know what else really grinds my gears? You America! Fuck you!”.

Srbijo, fuck you.

Kao što su neki od redovnih posetilaca DžTC primetili, već neko vreme nisam poklanjala pažnju svetskim dešavanjima. To reših da ispravim danas, a povod za to pronađoh u vesti koja nam je stigla iz Turske. Naime, turski ustavni sud je doneo odluku kojom je poništio izmene ustava republike donete od strane vladajuće konzervativne AKP premijera Erdogana. Konkretno, vladajuća stranka AKP je progurala ustavne izmene kojima se dozvoljava ženama da na univerzitetima nose hidžab, tj da pokriju lice maramom. A ustavni sud je to poništio.

E, sad… what’s the fuss? Pa, recimo da je svojevremeno, Ataturk Tursku ustrojio kao strogo sekularnu državu, tj državu je lišio svih verskih elemenata. Ustavom Turske je najstrožije zabranjeno činiti bilo šta, što može da dovede do povrede sekularnog karaktera države. Štaviše, jedna od uloga turske vojske je da očuva sekularnu Tursku (ergo, pored borbe protiv spoljnjeg neprijatelja, imamo i elemente borbe protiv potencijalnog unutrašnjeg neprijatelja). Međutim, nedavno je na vlast u Turskoj došla stranka AKP, koja slovi za proislamističku i konzervativnu. Takođe, aktuelni predsednik Turske, Gul, važi za hard-linera.

OK, sada kada smo to apsolvirali, da se pozabavimo problemom. Nošenje hidžaba, tj marame, duboko je ukorenjen šerijatski imperativ, a nepokoravanje šerijatskom pravilu oblačenja predstavlja fitnu, tj jeres. Samim nošenjem hidžaba, žena pokazuje posvećenost islamu i tradiciji.

E, sad… oni koji me poznaju, znaju da moj stav o islamu kao religiji nije pozitivan. Zašto – nekom drugom prilikom. Međutim, ovaj put moram da stanem na stranu onih koji se osećaju oštećenim ovom odlukom turskog ustavnog suda. Čekaj, ako neka devojka želi da nosi hidžab na faksu, pa neka ga nosi? Ne vidim razlog zbog koga bi država trebalo da interveniše kada je u pitanju način i stil nečijeg oblačenja. To je, štaviše, stavlja u istu ravan sa šerijatskim fanaticima: dok ovi drugi žele svaku ženu sa hidžabom, zarom i nikabom, potpuno “umotanu” u odeću (osim dlanova), država tera osobe posvećne religiji da čine fitnu, tako što će isti taj hidžab ukloniti.

Lepo je to što država želi da očuva sekularni karakter, ali gde iscrtati liniju između verskih sloboda i politike? Kada marama na glavi prestaje da bude fashion statement, a kada postaje omraženi simbol šerijata i potencijalna pretnja po ustavno uređenje države?

Pokušah tako da se “stavim u situaciju”… Ukoliko bi meni vrata bilo koje državne ustanove bila zatvorena zbog, recimo, para brojanica sa krstom na ruci, imala bih ozbiljan problem sa tim. I to veliki.

Ovako smo došli u situaciju gde na suprotstavljenim stranama imamo dva ekstrema: sekularni državni aparat sa jedne, a šerijatski dress-code sa druge strane.

I u celoj toj priči o paragrafima, ustavnim odredbama, sudovima, surama i ajetima Kur’ana koji što zabranjuju, što dozvoljavaju, što naređuju, potpuno se zapostavlja čovek, kao jedinka sa svojim individualnim odnosom prema veri, ma koja vera to bila. I ne samo da se pojedinac stavlja u poziciju u koju mora da bira između svoje veroispovesti i svih onih beneficija koja država pruža, već dolazimo i do flagrantnog licemerja turske države, koja je svoju sekularnost podigla na nivo “svete krave”, kulta i religije, tom prilikom administrativno gušeći duhovne potrebe svog stanovništva…

Opet podvlačim, islamu ima mnogo toga da se zameri, naročito iz perspektive osobe ženskog pola, ali ako je islam nečiji izbor, ko meni daje pravo da toj osobi delim lekcije? Zato, pipl, nosite svoje brojanice na rukama, krstiće na ogrlicama, kipe na glavi, talite na ramenima, hidžabe, whatever works for you. Naravno, dok god ispod svega toga ne kuca satni mehanizam. If you catch my drift.

Iskreno govoreći, ne znam odakle pre da počnem… Da li o pobedničkoj pesmi, Jeleninom nastupu, sistemu glasanja ili pak o perspektivi mog omiljenog muzičkog hepeninga?

Krenimo od čiste faktografije: pobednik ovogodišnjeg ESC je predstavnik Rusije, Dima Bilan sa pesmom “Believe”, koji je osvojio 272 poena. Drugo mesto je osvolija Ani Lorak iz Ukrajine sa 230 poena, dok se trećim mestom okitila predstavnica Grčke, Kalomira, i to sa 218 poena. Znači, naredni Eurosong će biti održan u Rusiji, 12., 14. i 16. maja, i to najverovatnije u Sankt-Peterburgu (prema podacima kojima raspolažem). Predstavnica Srbije je takmičenje završila na 6. mestu, sa osvojenih 160 poena.

A, sada… Daleko od toga da je ovo “ko izgubi, ima pravo da se ljuti”, ali čini se da je ove godine van svake sumnje trijumfovala pesma koja to nije zaslužila. Pretenciozan scenski nastup, klimava interpretacija i “diva” imidž su bile tri stari po kojima ću pamtiti ovogodišnju pobedničku pesmu. Što se Jelene tiče, apsolutno nikakve zamerke: odradila je svoj posao odlično, bez greške, a interpretaciju “Ora” dovela do granice perfekcije. Istina, scenski nastup je bio statičan i nenametljiv, a kada uzmemo u obzir da smo ponovo učestvovali sa baladom, i to kao domaćini, jasno je da su šanse za back-to-back trijumf bile male… Pa ipak, Jelena je zaslužila mnogo bolji plasman. Kao i još lom sjajnih interpretatora, poput Vanie Fernandez iz Portugala.

Takođe, bili smo u prilici da vidimo i rezultate polufinalnih večeri, po kojima je Kalomira iz Grčka trijumfovala, ispred Jermenije na 2. i Rusije, na 3. mestu?!

Šta se to onda, kog đavola, dogodilo sinoć, pa je prosečna pesmica, koja je završila kao treća u polufinalu, ponela laskavu titulu najbolje?

Iako je veliki deo zapadnoevropskih zemalja optuživao Ex-Yu zemlje da su prošle godine obezbedile pobedu Mariji Šerifović, dokazano je da bi i bez glasova istočnoevropskih zemalja rezultat bio isti, tj da bi “Molitva” bila na prvom mestu. Pa opet, problem tzv “blokovskog” glasanja ne samo da je ostao, već je pobedom Bilana doveden na još viši nivo. Evo šta kaže jednostavna analiza glasanja. U fokusu će biti srpska i ruska pesma.

Dakle, tzv “Ex-SSSR” blok je doneo pobedu. U to nema sumnje. Pogledajmo Dimine “12″-ice:

12 Jermenjia
12 Belorusija
12 Estonija
12 Izrael
12 Letonija
12 Litvanija
12 Ukrajina

Uratko, pored bivših sovjetskih zemalja, “mobilisan” je i Izrael, sa brojnom ruskom emigracijom. Matematikom dolazimo do iznenađujućih rezultata: kada bi se oduzeli glasovi bivših Sojveta, pobednik bi bila Grčka, dok bi Rusija bila 2., a Srbija 5..

Primetićete dve stvari: 1) pobednik ne bi bila Rusija, već Grčka i 2) Srbija bi napredovala za samo jedno mesto. Razlog za ovo drugo je veoma interesantan: analizom glasova koje je dobila Tomaševićka, dolazimo do sledećih zaključaka:

- Ex-SSSR blok je Srbiji dao svega 11 poena (Rusija 4, Jermenija 3, Azerbejdžan 2, Moldavija i Belorusija po 1), dok od Ukrajine, Litvanije, Estonije, Letonije i Gruzije nismo dobili ništa, što ukazuje da je glasanje dobrim delom bilo taktičko.

- Srbija je Ex-SSSR bloku dala ukupno 21 poen (10 Rusiji, 6 Ukrajini i 5 Jermeniji).

Što se drugih “blokova” tiče, od Skandi-bloka smo dobili 14 poena, od Ibero-bloka nijedan, a od Ex-SFRJ 56 poena, s tim što su ovaj put 12-ice stigle od Bosne, Slovenije i Crne Gore, dok su Makedonci maksimalan broj poena dali Albaniji (logično, s obzirom na to koliko Albanaca ima u Makedoniji), a Hrvati Bosancima.

Naša dijaspora je bila naročito aktivna u Švajcarskoj, gde smo dobili 12 poena, ali je za ponos i nemačka “osmica”.

Prijatno iznenađenje je došlo iz zemalja u kojima nemamo naročito bitnu dijasporu, kao što su Holandija i Francuska (ukupno 15 poena). Mađraska i Rumunija su nam dale po 7 poena, Bugarska 4.

Što se tiče drugih zemalja od kojih smo dobili poene, ističu se Češka (6), Kipar, Grčka i Albanija (5), Poljska (4) i Jermenija (3 poena).

“Krompirić” poena smo dobili od Andore, Portugala, Španije, San Marina, Britanije, Irske, Danske, Finske, Letonije, Litvanije, Estonije, Ukrajine, Izraela, Turske, Gruzije i Belgije.

Ukratko, primetan je određeni stepen “ignorisanja” srpske pesme od zemalja bivšeg SSSR-a. Teško je poverovati da pesma, koju je i sam Terry Wogan proglasio za jednu od najboljih, nije dobila nijedan glas od zemalja, koje su svojim 12-icama obezbedile pobednika. Takođe, ako bi morali da biramo moralnog pobednika ovogodišnjeg ESC, to bi bila Kalomira, pošto jedine sigurne “12″-ice na koje Grci mogu da računaju dolaze sa Kipra.

Takođe, ovakav rezultat danas, više nego ikad dovodi u pitanje smisao učestvovanja zemalja Zapadne Evrope – dok se blokovski sistem ranije svodio na deljenje dvanaestica najjačem susedu, danas je to posao sistem koji ne samo da najvišim brojem poena čašćava svog predstavnika, već i veoma niskim brojem poena automatski sabotira konkurente. Pored mizernih 11 poena koje je Srbija dobila od Ex-SSSR bloka, ni Grčka nije prošla mnogo bolje: 29.

To me je podsetilo na takmičenje u Istanbulu, gde je Seljko Joks osvojio 2. mesto iza Ruslane… U specijalnoj emisiji pre samog prenosa, jedan od gostiju na RTS-u (čini mi se da je to bio Rade Radivojević, ali nisam 100% sigurna), rekao je da “ne bi bilo mudro glasati za Ukrajinku”. Ili: što joj manje glasova damo, Seljko ima veće šanse.

Što se pespektive takmičenja tiče, jasno je da nešto mora da se menja. Velika je opasnost da neke od zemalja čije pesme čine okosnicu legende ESC napuste takmičenje (Britanija, Irska itd.), a uz ulazak Kosova u EBU (budimo realni), blokovsko glasanje će još više doći do izražaja… da ne pominjem evenutalni ulazak Kazahstana (o čemu se govorka po kuloarima).

Sve u svemu, ukoliko želimo da takmičenje ostane u sadašnjem formatu (a, to želimo), potrebno je učiniti izmene sistema glasanja. Kao prvo rešenje se nameće kombinovano glasanje žirija i televoting: 50%-50.

Ukoliko ljudi iz EBU, a pre svega Svante Stockselius, ne učine nešto, ESC čekaju sivi dani.

Za razliku od prvog polufinala, drugo polufinalno veče nije donelo bitnija i značajnija iznenađenja. Sve zemlje koje su slovile za favorite pre takmičenja su i dalje u igri, tako da sve ukazuje da nas u subotu čeka prava poslastica.

Švedska i Ukrajina, koje važe za najozbiljnije pretendente na ovogodišnji presto, odradile su svoje nastupe tek onoliko koliko je bilo potrebno za plasman u finale. Uopšte, čini se da je to utisak i prvog polufinala – kao da se favoriti štede za glavni event. No, da vidimo highlights.

Najveći shocker večeri: ispadanje Švajcarca. Ovo me je zaista začudilo, tim pre što se televotingom bira 9 od 10 kvalifikanata. Računala sam da će, ako ništa, stručni žiri “spasiti” Menegucija, ali to se nije dogodilo.

Najveći “woo-hoo!” večeri: Turci. Meni su stvarno bili super, i odlično su odsvirali pesmu u polufinalu. Čak mi se čini da su zvučali bolje nego u studijskoj verziji. Iskustvo, jbg.

Najveći “ovaj mali je zalutao” večeri: Danac. Ubeđena sam da je on bio taj kome je žiri dao “wild card” za finale.

Najveći “ou… maj… Gaaaad” večeri: DJ Dekica koji skrečuje na gramofonu. Već rekoh u jednom od ranijih tekstova, hrvatska pesma računa na glasove specifične grupacije gledalaca ESC - +40. Iskreno, prizor dekice koji se dere da je “u banani”, u meni je prizvao asocijaciju na jednu starinsku reklamu:

Najveći “pokenj** ti se na ESC” : Letonija. Pa, stvaaaarno… Zbog ovakvih pesama me je ponekad blam što pratim ESC. Srećom pa taj sentiment relativno brzo isčezne.

E, sad, da se konačno pozabavim i finalistima, tj Big 4 i Srbijom.

1. Nemačka – No Angels “Disappear”. Prilično popularan girl band je rešio da se oproba i na ESC, i to sa pesmicom laganog ritma, fine melodije, ali i prilično dosadne. Interpretacija može biti problematična, kao i kompaktnost, s obzirom na to da jedna od članica zbog kakve virusne infekcije nije vežbala sa ostatkom grupe već nekoliko dana. Pesma nije loša, ali iskreno, ne vidim ko će da glasa za ovo pored toliko ubedljivijih pesama.

2. Velika Britanija – Andy Abraham “Even If”. U poređenju sa prošlogodišnjim predstavnicima VB, ovo je evolutivni skok. Andy ima izuzetno prijatan glas, pesma ima dobar ritam i vajb, ali opet… Tu se javlja problem Velike Britanije. Budimo realni, oni su jedna od najneomiljenijih ESC nacija. Uglavnom zato što pre svakog takmičenja žestoko pljuju po ESC, prave se snobovi, a kada prođu loše nakon slanja nekog teškog treša, kukaju na sav glas “o okrutnom svetu”.

3. Francuska – Sebastien Tellier “Divine” Moj favorit. Pesma me je oduševila na prvo slušanje, i predstavlja fini i nenametljivi francuski elektro-pop, sa pomalo iskrzanim vokalom Telijea. A da ne pominjem njegov imidž… Sjajno. Međutim… pošto originalna verzija u sebi sadrži “elektro” back vokale, što je u suprotnosti sa propozicijama takmičenja, oni su morali biti zamenjeni “pravim” (od krvi i mesa), pa verzija koju ćemo imati prilike da čujemo u subotu veče manjka u feelingu koji karakteriše studio verziju. Prognoza: ne toliko dobra. Plašim se da ESC fanovi neće umeti da cene kvalitetnu pesmu koja ni u kom smislu nije vulgarizovana, i koja odudara od nametnutog ESC šablona. Fingers crossed.

4. Španija – Rodolfo Chikilicuatre “Baila El Chiki Chiki” Odvratno. Budi nagon za povraćanjem. Ovo je jedna od pesama od koje mi padne mrak na oči u tolikoj meri da mi dođe da udaram bebe. Da se razumemo, nemam ništa protiv ponekog “comedy act”-a tu i tamo, ali Španci, baš kao i Irci, ove godine nemaju nimalo mere. S obzirom da sam pratila španski izbor, ne samo da sam imala priliku da čujem pesme kudikamo bolje od ove (da je prošla Coral sa “Todo esta en tu mente”, pričali bi o Top 5), već je postalo očigledno da Rodolfo uživa podršku relativno malog broja svojih zemljaka. Ne čudi.

I, najzad…

5. Srbija – Jelena Tomašević “Oro”. Kao svaki zagriženi ESC fan, pesmu sam čula kada je bila njena premijera… Interpretacija besprekorna. Stajling katastrofa. Strofe melodijski odlične, refrenu manjka snaga. Balada kojoj fali jako “finale”. Ali, uprkos tim lošim stranama, pesma koja slovi za jednog od favorita. Ne bez razloga, pošto je kvalitet pesme neosporan, a melodija lako ulazi u uši. Protiv Jelene će biti mnogo toga, a naročito ESC tradicija i statistika, koje baš i nisu blagonaklone kada je trijumf domaćina u pitanju. Ali zato imamo mnogo suseda i vrednu dijasporu na našoj strani. Sve je moguće.

In conclusion, finale obećava. Usudiću se da dam prognozu, pa kud’ pukne. Srbija svakako može da računa na Top 5, možda čak i Top 3, ali Jelena mora biti na visini zadatka. Režija nastupa takođe. Trijumf uopšte nije isključen, mada svi znamo da na ESC kvalitet pesme jeste bio bitan, ali ne i jedini faktor koji odlučuje o konačnom plasmanu.

U grupu favorita za najviši plasman spadaju i Ukrajina i Švedska. Grčka i Jermenija su tu negde, ali ukoliko se kvalitet interpretacije značajno ne poboljša u finalu, šanse neće biti tako visoke. Iako Dima Bilan iz Rusije slovi za jednog od favorita, čini mi se da će proći kao Šveđanka Carola prošle godine – pušiona. ESC fanovi ne vole hype. Pitajte Xandee i Kate Ryan.

Pozdrav do narednog ESC škrabanja.

Yours truly, Dž.